Potpuno je jasno da je umetnost kojom se mi bavimo u medijskoj senci. Nema za nas mesta pored starleta, političara, lažnih muzičara i ostalih skandal-majstora. I tu nema ljutnje ni krivice, svako se bori za svoje mesto. Kurve se bore da im ona stvar postane što skuplja, političari za neki glas više, lažni umetnici da mogu da žive od umetnosti za koju nemaju kvalitet, mediji za pažnju publike koja je izgubila sve kriterijume... Ono što znam, to je da ćemo se mi uporno boriti da izađemo iz andergraund zone i da se, baš ovakvi kakvi smo, probijemo u mejnstrim.
Milan von Stone: Nije tajna kako je domaća rock scena još od početka postajanja na ovim prostorima polako, ali sigurno, sve više zauzimala nezahvalnu ulogu zadnje rupe na svirali. Koliko si upoznat sa bendovima koji su svirali od 70-ih godina na ovamo?
Edi Saša Djordjević: S obzirom da sam rođen 1969., odrastao sam u vreme kada je rok muzika imala dobro mesto na muzičkoj sceni, pažnju publike i medija, i sve što uz to ide. Taj period se s pravom naziva zlatnim godinama roka, samim tim i metala, kako kod nas, tako i u svetu. Moj muzički ukus, počevši negde od moje osme-devete godine, uobličili su Riblja čorba, Generacija 5, YU Grupa, Parni valjak, Divlje jagode, Partibrejkersi, Osmi putnik... To su domaći bendovi koje sam najviše slušao.
Milan von Stone: Koliko si upoznat sa stranim bendovima od 60-ih godina na ovamo?
Edi Saša Djordjević: Moj pravi susret sa stranom metal scenom počeo je u leto 1983. godine, preko drugara- metalaca koji su živeli u komšiluku. Aktuelni su bili legendarni albumi koje su izdali Judas Priest, Iron Maiden, Motorhead, Scorpions, Saxon, a i dalje su u punoj snazi bili Black Sabbath, Deep Purple, AC/DC... Kasnije do mene dolaze albumi koje izdaju Dio, Metallica, Megadeth, Helloween, Yngwie Malmsteen i mnogi drugi.
Milan von Stone: Da li je za tebe srećna okolnost da imaš nekoga ko će bend pogurati? Može li na kraju ipak da ispadne tužna priča (bend se raspadne i sl.)? Ili zastupaš opciju da si sposoban, da imaš talenat i da si entuzijastički vodja koji će svoj bend dobro prodati?
Edi Saša Djordjević: U današnje vreme opšte moralne propasti i nezainteresovanosti ljudi za umetnost, pa samim tim i za muziku, veoma je značajno “imati leđa” u stvaralaštvu bilo koje vrste. To je najveći značaj tvoje izdavačke kuće, posmatrano iz ugla benda Patrias. Ne znam za druge, ali ovaj bend se neće raspasti još dugo. Nemamo vođu, prividno ja malo štrčim zato što se bavim našim skromnim menadžmentom i marketingom, ali ovaj bend je jedan organizam čiji organi rade u odličnom skladu, svako zna svoju ulogu. Mislim da se nećemo prodati (u smislu neke zarade od muzike), jer nije vreme za to, ali ćemo sigurno dugo stvarati sa istim entuzijazmom. Što se tiče talenta, s obzirom da smo svi samouki, jasno je da kod nas ima dosta prirodnog umetničkog dara, haha!
Milan von Stone: Šta fali na ovim prostorima: neke druge prilike i vodje, ili mladi i ambiciozni bendovi, pred kojima bi u nekim boljim vremenima i okolnostima možda stajala blistava karijera?
Edi Saša Djordjević: Muzički svet nije ono što je bio, nažalost. Okolnosti su se promenile, muzika se posmatra drugim očima, drugačije se sluša, doživljava i vrednuje. Po tome je Balkan potpuno na svetskom nivou: zvezde su samo stari bendovi, iz onih gore pomenutih decenija, svi ostali su nebitni. Autora ima, vođa ima, ambicija ima, ali prostora na sceni nema, sva su mesta odavno popunjena.
Milan von Stone: Koliko te interesuje da otkrivaš nove grupe i nove stvari?
Edi Saša Djordjević: Prilično pažljivo pratim domaću (čitaj: balkansku) scenu, tražim bendove i pesme... No, za poslednjih par godina uspeo sam da zapamtim samo par pesama, a i njihovi autori nisu baš mladi na sceni: Alogia (“Elegia Balcanica”) i Despot (“Tamo gde samuju vukovi”) od “mekšeg” metala i War-Head od “čvršćeg” (“While the blind leads the blind”). Mator sam, možda mi se prepunila memorija, haha!
Milan von Stone: Puno toga ne valja, ne samo ovde, u regionu, nego i svuda po svetu. Svedok sam da se svuda zatvaraju klubovi koji su radili 10, 20 i više godina, diskografske kuće su nestale, bolje reći da su mrtve, i sve je manje novca. Sa druge strane imamo apsurdno veliki brojbendova, da li imaš neki svoj stav po tom pitanju?
Edi Saša Djordjević: Hiperprodukcija nikada nije bila dobra stvar. Samo je kod “drugova” Marksa i Engelsa kvantitet mogao da preraste u kvalitet, nigde više. Publika, sajtovi i izdavačke kuće zatrpani su muzikom čiji je veliki deo nekvalitetan, da ne kažem čak i štetan po scenu. Jednostavno, čini mi se da je došlo do zamora materijala kod onih koji treba da prihvate muzičko stvaralaštvo, u kojoj god ulozi oni bili. Kad bi nekoga ko voli čokoladu svakodnevno sa svih strana obasipali hiljadama svakakvih čokolada, verujem da bi posle nekog vremena pobegao na pusto ostrvo da živi od bobica. Ukratko: sve je postalo previše dostupno, sve je demistifikovano, sve postoji u ogromnim količinama, nema više draži ni u čemu, i to rezultira stanjem koje si opisao u pitanju.
Milan von Stone: Da li ti je jasan odnos medija i institucija, što ide ruku pod ruku s potražnjom od strane publike. Da li treba kriviti ljude jer ne vole tvoj bend i tvoje pesme, za koje nisu ni čuli?
Edi Saša Djordjević: Potpuno je jasno da je umetnost kojom se mi bavimo u medijskoj senci. Nema za nas mesta pored starleta, političara, lažnih muzičara i ostalih skandal-majstora. I tu nema ljutnje ni krivice, svako se bori za svoje mesto. Kurve se bore da im ona stvar postane što skuplja, političari za neki glas više, lažni umetnici da mogu da žive od umetnosti za koju nemaju kvalitet, mediji za pažnju publike koja je izgubila sve kriterijume... Ono što znam, to je da ćemo se mi uporno boriti da izađemo iz andergraund zone i da se, baš ovakvi kakvi smo, probijemo u mejnstrim.
Milan von Stone: Znamo da nema institucija, medija i gde mladi najviše stradaju. Ali, nemamo ni mlade ljude koji su sposobni da preduzmu prave poteze i da veruju u svoj rad. Nakon prvog koraka, objavljivanja albuma, mnogi bendovi prestanu sa radom. Da li smatraš da je to jedini izvor frustracija ili ima i nekog drugog?
Edi Saša Djordjević: Ovo je zemlja u kojoj frustracije vrebaju od otvaranja očiju ujutro, do čvrstog sna uveče. Mladi ljudi ubijeni su u pojam po svim pitanjima, muzika se tu samo uklapa u sistem. Što se tiče bendova koji traju jedno leto, tj. jedan album, mislim da su u pitanju dve grupe ljudi: jedna, koja je ostvarila ambicije onog trenutka kad je objavila album, i druga, koja je imala prevelike ambicije i shvatila da je potrebno još mnogo krvavog rada da bi se one ostvarile, da se ne postaje zvezda preko noći. U oba slučaja prestanak rada benda je logičan ishod.
Milan von Stone: Jedna od poslednjih predstava su pojedini portali koji više glume zainteresovanost za mlade i nepoznate bendove. Da li njima fali malo preduzetničkog duha ili si pristalica teze da je sve super, scena dobra, da vam oni pomažu?
Edi Saša Djordjević: Zanimljivo pitanje koje traži višeslojan odgovor. Prvo o dobrim stranama: portali su korisni, ima ih mnogo, lako su dostupni, a menjaju nekadašnje malobrojne štampane medije o rok muzici. Zatim, bave se objavljivanjem albuma elektronski, bez velikih ulaganja, što bi trebalo da bude od pomoći neafirmisanim bendovima. Kroz ove dve tačke, nažalost, dolazimo do loših strana i do gore pomenute priče o hiperprodukciji: ako imate jedan isti broj čitalaca, a veliki, i svakim danom sve veći broj portala, pri čemu ne čitaju svi sve, koliko će pažnje publike privući pojedinačni portali? Koliko će bitno biti šta na njima piše? Kad se tome doda da je ovo Srbija, da su podele naša sudbina, da su svuda prisutni klanovi, lične simpatije ili antipatije, subjektivno postavljanje u objektivnim stvarima, dolazimo do mog konačnog odgovora: nemam pojma.
Milan von Stone: Da li diskografska kuća treba voditi brigu o menadžmentu benda ili je to posao promoterske firme?
Edi Saša Djordjević: Diskografske kuće, iz organizacionih i finansijskih razloga, to ne mogu da rade, mada mislim da mogu da pomognu, uz malo dobrog planiranja i lobiranja. Bendovi nemaju novac za plaćanje promoterskih firmi. Taj deo posla ovde uglavnom rade ljudi iz bendova koji imaju talenat za to ili su prinuđeni da se time bave.
Milan von Stone: Svedok sam da bendovi godinama pokušavaju da potpišu ugovor sa dve-tri izdavačke etikete, kako bi postigli veci uspeh, međutim, to ispadne jako neupešno i nikakav veći uspeh ne bude postignut. Koju ti opciju zastupaš?
Edi Saša Djordjević: Mi smo objavili album za Miner Records i to je to. Promocija je sada naš zajednički posao. Ne vidimo šta bi nam donelo sedenje na još par stolica. Možda bismo promenili stav samo u slučaju da se pojavi izdavač sa unapred ponuđenom svotom novca koja bi nam omogućila da kupimo svu opremu koju želimo da imamo, izdavač koji bi nam omogućio nastupe na velikim međunarodnim festivalima. Tada bi imalo svrhe drugarski razgovarati sa aktuelnim izdavačem o dodatnim izdanjima, u obostranom interesu.
Milan von Stone: Diskografska kuća sa fizičkim izdanjem ili internet izdavač?
Edi Saša Djordjević: Imati album u rukama je jedina prava stvar, to je tradicija rok muzike. Internet izdanje? Samo ako u dužem vremenskom periodu nema drugog izbora.
Milan von Stone: Kada bi bio u mogucnosti da vodiš izdavačku kuću, šta bi promenio u odnosu na dosadašnji rad Miner Records-a?
Edi Saša Djordjević: Selektirao bih bendove, ne mogu svi da budu isti. Ovo kažem računajući da bi i naš bend lako mogao da se nađe u slabijoj ekipi, jer smo se nedavno pojavili. Onda bih sa najjačom ekipom pokušao da se probijem u najvažnije medije, u dnevne novine, na radio i tv sa državnim frekvencijama, na velike festivale, da svi zajedno izađemo iz podruma na veliku scenu. Odnosno, da pređemo iz andergraunda u mejnstrim.
Milan von Stone: Šta očekujes na Invasion From The East? Koliko znaš o Miner Records-u? Koliko je sposoban i preduzimljiv u dosadašnjem radu? Da li je za tebe značajan njihov rad, da li su nešto postigli, ili je njihovo delovanje nedovoljno, nedorečeno, nepošteno?
Edi Saša Djordjević: Odgovoriću prvo na pitanja o Miner Records-u. Pratim rad ove izdavačke kuće, čuo sam mnogo albuma sa ovom etiketom. Ima tu dosta dobre muzike. Ne mogu da ulazim u odnose izdavača i drugih bendova, jer ne znam dovoljno o tome, ali, što se tiče Patrias-a, obostrano je ispoštovano sve što je dogovoreno, do najsitnijih pojedinosti. Za nas je to dovoljno da saradnju ocenimo uspešnom i da je nastavimo. Od festivala u Novom Sadu očekujemo dobru svirku, lepo druženje sa starim prijateljima i upoznavanje sa ljudima iz bendova sa kojima se do sada nismo sretali... A možda bude i publike, haha!
Milan von Stone: Verujem da su odgovori bili iskreni, možda će pomoći drugima da mnogo jasnije sagledaju sadašnju scenu i dešavanja. Veliki pozdrav!
Edi Saša Djordjević: Potpuno iskreni, nemam problem sa tim. Veliki pozdrav i za tebe, uz najlepše želje za budućnost!
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen